“LENJA je, sinovi sami nameštaju krevet”: Dari svekrva UNIŠTILA život, nova muka došla kad se sin oženio

“LENJA je, sinovi sami nameštaju krevet”: Dari svekrva UNIŠTILA život, nova muka došla kad se sin oženio

Sa mužem se lepo slagala i nije htela to da kvari pri?ama o tome kako je peckaju svekrvini komentari

Kad se udala za Miodraga, Dara je dobila na brigu celo doma?instvo. Svekrva se napravila bolesna i legla tri nedelje u postelju, tek da vidi kako ?e se mlada snaja sna?i. Dara nije bila ni mlada, ni neobrazovana, ni glupa, ve? samo zaljubljena žena koja živi u takvo doba. Takvo gde je normalno da se praviš da ne vidiš neke stvari jer bi tako trebalo.

Dara je ?utke sve iznela na svojim ple?ima i na ple?ima svoje ljubavi, jer tako treba. Sa Miodragom se lepo slagala i nije htela to da kvari besmislenim pri?ama o tome kako je peckaju svekrvini komentari o neposoljenom jelu ili o neo?iš?enoj kuhinji. Pravila se da je ne boli, jer tako treba.

Jednom ju je smušenu i u sebe srušenu, koleginica upitala da li ima zaovu.

– Nemaš? Ah, pa onda je jasno! Tvoja svekrva nema žensku decu, zato je takva.

Kad je rodila mušku decu, samo je zažmurila i pomislila želju: da im ne bude nikad na teretu. Da uvek bude majka. Da im celog života ne bude jednako potrebna, ve? samo jednako voljena – onako kako mala deca vole svoje majke. Ona ?e, zauzvrat, zarekla se, biti majka i njima i njihovim ženama. Jednog dana. Da ne bude svekrva.

Tako je nastavila da bude “sveKRIVA”. Jer njena svekrva nikad ni za šta nije bila kriva. Ona samo voli svog sina i za njega želi najbolje. Ona samo obožava svoje unuke i ne želi da se oni optere?uju pomažu?i majci u ku?nim poslovima. Muško dete ne bi trebalo da usisava.

– Ja sam videla da je žena lenja, ali toliko lenja da joj sinovi sami nameštaju krevete, e to još nisam videla – prigovarala je uvek pred nekom komšinicom ili ro?akom i to tako odse?no da Dara nije mogla ništa da odgovori, jer tako treba, ako ho?eš da sa?uvaš mir u ku?i.

Zarad tog “mira u ku?i”, Dara je zaboravila šta je mir u duši. Gutala je uvrede i knedle i jednostavno bila sve ono što treba i što se od nje o?ekuje. Ono što je ona o?ekivala za sebe i ono o ?emu je maštala, znala je, ne?e mo?i da ostvari. Isto tako je znala – jednog dana kad ona bude bila na tom mestu – ona ?e druga?ije.

Onda se stariji sin oženio. Tako se namestilo da se mlada uselila kod njih u ku?u. Miodrag je bio za to da se lepo uredi sprat i da mladenci žive tu sa njima. Da žive zajedno, a da nisu zajedno. Samo, eto da su tu, u istoj ku?i. Dari se to i svidelo i nije svidelo. Sve je mislila da je bolje da se od njih, starih, odvoje. Al’ nije red da se to mladima na po?etku zajedni?kog života kaže.

Ona je i dalje radila sve. Kuvala, ?istila, o svemu brinula. Da se nevesta ne mu?i. Htela je da ne bude svekrva, ve? prijatelj, druga majka, oslonac. Da bude druga?ija.

Takva je bila Dara. Žena bez granica i bez mere. Bezgrani?no je volela, bez mere je radila. Nije se štedela. Zarad mira u ku?i.

Snaja joj je jednom rekla da joj ne treba ona da opere sudove.

– Znam ja i sama da prostrem veš – drznula bi se.

– Ne moraš da se penješ svakog dana na moju terasu.

– Nije meni teško, a ho?u da ti pomognem. Provodite se vi dok ne do?u deca – Dara bi joj odgovorila.

– Nisam trudna, ako na to ciljaš.

A Dara ni na šta nije ciljala. Samo je htela da pomogne. Zato je ?utala. Mora da je dete u pravu. Sigurno je da je ponovo preterala. Pa se sklanjala. Pomagala krišom, koliko može i koliko joj dozvole. Navikla da meri svoje re?i, teško se navikavala da meri i dobro koje je oko sebe sejala.

Kad je postala baka, unuke je kupala, hranila i negovala. Ali uvek bi uradila nešto pogrešno.

– Jao, mama, pa ne radi se to sad tako! Po novom deca ne smeju – a spisak toga šta se „po novom“ ne sme iz godine u godinu je rastao.

Gledala je kako umesto lopte deca za ro?endan dobijaju na poklon tablet i mobilni telefon, kako se ne igraju na travi da “ne ispraljaju novu markiranu majicu”, kako ne pišu doma?i “jer to smara”, kako izrastaju u sebi?ne i zatvorene ljude. Pokušavala je da se ne meša, a kad bi nešto predložila sin bi joj uvek nabusito odgovarao.

– Nemaš prava da se mešaš. To su moja deca.

Dara je, zarad mira u ku?i i na to ?utala. Nije se nikad požalila kako valjda i ona nešto zna kad je njih o?uvala. Nije nikad zatražila da joj se prizna što je uvek tu da im se na?e, što imaju svakog dana skuvan ru?ak ili neku poslasticu. Nije tražila ni zahvalnost, poklone ili komplimente. Želela je samo da je ne gledaju tako. Istim onim pogledom kojim ju je gledala svekrva. Kao da je za sve kriva. Kao da ništa ne ume. Kao da nije dovoljno dobra.

– Grešiš, moja Daro, grešiš – rekla joj je koleginica.

– Ja bih to zarezala. Prestaneš da im kuvaš, da ih pereš i da im titraš. Pa da vidiš.

– Ne mogu ja to – rekla bi zbunjeno.

– A ti se onda i dalje žrtvuj. Ceo život “sveKRIVA”.

Nije znala Dara da objasni kako to nije žrtva. Kako nikad ona nije ni toj svekrvi ?utala, jer joj je snaja, pa ni deci, jer im je majka, ve? zato što voli. Prvo Miodraga, a onda i decu, pa unuke.

– Nije meni teško – govorila bi. Takva je bila Dara, žena bez granica i mere, ?ak i u tom trpljenju i ?utanju.

– Samo neka je mir u ku?i.

Ništa joj nije bilo teško. Tako je nemir u duši sažvakao pre šezdesete i spustio u zemlju.

Sa njom je iz ku?e izašao i mir.